Историја Српске читаонице

Устав сомборске Српске читаонице одобрен је од градских власти у априлу 1846. године, а фебруара 1847. г. потврдио га је и тадашњи аустријски император Фердинанд. Према овом документу, чланом читаонице могао је постати само онај грађанин чији су поштење, доброта и правичност његови осведочени. Као и после сваког подухвата који крене са одушевљењем оснивача, након неколико година део чланства сомборске Српске читаонице је охладнео, па је децембарској скупштини из 1852. г. присуствовала свега трећина уписаних чланова. Ипак, материјално стање Читаонице било је добро, а главница са којом је располагала Читаоница износила је крајем 1852. г. 8.000 форинти.

Српска читаоница имала је и своју књижницу (библиотеку), чији је књижни фонд попуњаван најчешће поклонима, па је 1853. г. мајка преминулог др Саве Јовановића, уредника патријаршијког листа „Позорник“ и некадашњег професора сомборске реалке, поклонила овдашњој Српској читаоници његову збирку од 300 књига, махом научне садржине, писаних на српском, латинском, француском, немачком, чешком и мађарском језику. Осим тога, Читаоница је деценијама била покретач културног, друштвеног и политичког живота овдашњих Срба, а често су њени чланови организовали и бројне акције за помоћ разним поводима, како на локалном нивоу, тако и широм српског националног простора.

Лепо уређене просторије Српске читаонице налазиле су се 1858. г. у оквиру здања сомборске Српске учитељске школе (Препарандије), у порти Светођурђевске цркве, а чланови Читаонице имали су могућност да, осим књига, читају српску и немачку штампу. Српска читаоница је 1861. г. имала националну српску заставу на којој је била исписана реч слога, и она је, повремено, била истицана на торњу Градске куће.

Шездесетих година 19. века просторије Читаонице налазиле су се у палати „Ин форо”, прво у приземљу, а затим у средишњој просторији која је излазила на балкон овог здања. Почетком седамдесетих година 19. века Српска читаоница је премештена у црквену или „протину“ кућу, на углу Трга Св. Ђорђа и Великоцрквене улице (Вељка Петровића), а на фотографији Трга, насталој око 1874. године, на фасади ове куће, која је тада у приземљу још имала стубове, види се велик ћирилични натпис „Српска читаоница“. Осим читањем, чланови Читаонице су време најчешће прекраћивали и картањем, па је 1881. г. против Читаонице поднета пријава да се у њеним просторијама хазардира и поведена је поводом тога истрага, али ништа није доказано.

Након више деценија сељакања Читаонице, о Божићу 1881. г. сомборски српски прваци окупљени у кући Симе Бикара договорили су се да подигну стално читаоничко здање. Сима Бикар је предложио да се купи посед са кућом браће Шлисер, у самом средишту града, на углу Соларског сокака и Главне улице, у непосредном суседству нешто раније саграђене палате Јулија Семзеа (крајем 18. и током прве три деценије 19. века овде се налазило земљиште и призмена кућа у сеоском стилу трговца и фабриканта Василија Прокоповића, 1837. г. власник овог поседа, велиличине 357 квадратних хвати, био је Александар Пеак, а 1859. г. Јозеф Липерт). Земљиште и кућа купљени су од браће Шлисер за 7.700 форинти.

Истовремено је читаоничка скупштина основала седмочлани „Одбор за зидање Читаонице“, на чијем челу се налазио Јустин Коњовић. Одбор је крајем јануара 1882. г. усвојио предлог да читаоничко здање буде подигнуто још исте године. Прилозима чланова Читаонице и српског грађанства, пре свега трудом и залагањем Јустина Коњовића, Симе Бикара и Нике Грујића, градња је могла да почне већ у пролеће 1882. године. Камен темељац здања Српске читаонице, у присуству чланова читаоничке скупштине и грађанства, положен је 25. маја 1882. године, а осветио га је заменик сомборског проте Милош Јанковић. У темеље је постављена повеља о зидању. Архитектонски нацрт начинио је пештански архитекта Леополд Децер, а зграду је, за износ од 24.000 форинти, сазидао Ференц Децер, који је те године руководио и завршним радовима на обнови и проширењу зграде Жупаније.

На складној и лепој једноспратници, узорном примеру стила еклектицизма, сазиданој у облику слова Л, западна фасада гледала је на Главну улицу, а северна на Аџијин или Соларски сокак (данашња Читаоничка улица). На спрату западне фасаде налазила су се три полукружна прозора између којих је постављен по један јонски стуб, док су се два јонска стуба налазила на крају фасаде, а у приземљу су била полукружна врата са два полукружна излога. Северна фасада зграде била је истоветна са западном, са истоветним испадом и полукружним прозорима на спрату и у приземљу (у приземљу уоквиреним широким рустичним појасом). Касније ће доњи полукружни излози и улазна врата грубо бити преправљени у квадратне, али ће приликом последње обнове овог здања приземљу бити враћен првобитан изглед. На врху обе фасаде, у најужем центру Сомбора, великим златним словима, у време францјозефовске Аустроугарске, стојао је ћирилични натпис Српска читаоница.

Просторије Читаонице налазиле су се на спрату, а чиниле су их читаоница, дворница за разговор и ћеретање и просторија са билијаром и библиотеком за игре и забаве. У приземљу су били локали за издавање (годинама се у овде налазила велика пивница, а касније и позната сомборска боемска кафана „Београд“, која је половином педесетих година 20. века била претворена у истоимени раднички ресторан).

Када је у позну јесен 1882. г. зидање Српске читаонице било завршено, новосадска „Застава“ је јављала да је то једина величанствена читаоничка зграда у свеколиком Српству, те је сасвим појмљиво што сваки Србин Сомборац с поносом баца поглед на њу. Укупан трошак изградње износио је 34.543 форинте, од чега је добровољним прилозима и бескаматним зајмом прикупљено од чланова Читаонице 8.000 форинти, док је 15.000 форинти позајмљено из просветног фонда Православне црквене општине сомборске. Разлику је представљао дуг који је, као и позајмљени износи, требало да буде враћен из прихода од кирије за просторије Читаонице у приземљу које су издаване у закуп.

О празнику Светог Андреје Првозваног, који се у 19. веку славио 12. децембра по новом календару, здање Српске читаонице је свечано освећено (слава Читаонице био је прво Св. великомученик Георгије, који је први пут у овом здању прослављен 1883. године, а свети Андреј Првозвани је за славу одабран касније). Поводом отварања новог здања, увече је била приређена и игранка са беседом. Идиличну слику српског заједништва у великом подухвату брзо је покварила политика која је овдашње Србе, након расцепа Милетићеве Српске народне слободоумне странке, поделила на радикалски и нотабилитетски табор, па су њихове међусобне размирице одложиле и одоцниле прославу педесетогодишњице Српске читаонице, 1895. године (нотабилитети су крајем 19. века били у већини, па је раније тврда национална линија Српске читаонице замењена сарадњом са локалним, жупанијским и мађарским државним властима).

Децембра 1897. г. члан Српске читаонице постао је знаменити српски песник Лаза Костић, женидбом са овдашњом богатом, али већ оцвалом наследницом Јулијаном Паланачком, и сам однедавно Сомборац. Четири године касније, у децембру 1901. године, Лаза Костић је био изабран за председника Српске читаонице, и ту дужност ће обављати током следећих девет година, све до смрти, у децембру 1910. године. У време његовог председничког мандата повећана је набавка листова и књига. након Костићеве смрти, у знак жалости за својим дугогодишњим првим чланом, Српска читаоница је наредну годину била без изабраног председника.

Сомборска Српска читаоница била је уз библиотеку Српске учитељске школе до 1918. г. главна српска књижница у граду, након чега је ту улогу преузела Градска библиотека, раније углавном усмерена ка немачком и мађарском читалишту. Након тога уследило је природно опадање значаја Читаонице, за коју је још 1908. г. Стефан Илкић (касније архимандрит), новинар сомборске „Слоге“, негодујући, записао да кружење крви у Читаоници бива из године у годину све тромије као у организму који стари, те да код нас многи Читаоницу употребљавају као јефтинију кафану. Овај резигниран суд сомборског новинара о овдашњој Српској читаоници показао се, како је то приметио Радивој Стоканов, приређивач књиге „Устав сомборске Српске читаонице“, као цинично, али погођено, пророчанство њене будућности (и млади Вељко Петровић имао је слично искуство са овдашњом Српском читаоницом кога се присећао скоро шест деценија касније у писму сомборском пријатељу Божи Ковачићу, у коме је писао како је 1906. г. Мита Калић узалуд упутио апел у Читаоници дебелим Лалошима, Бикарима, Коњовачкима итд., како би се помогло младом и обдареном суграђанину, али да ниједан потпис није могао да добије).

Током Првог светског рата сомборској Српској читаоници била је забрањена свака делатност, а током прве године рата њене просторије биле су коришћене за разне војне сврхе, па је том приликом оштећен знатан део имовине Читаонице (библиотека, архив и намештај), а од 1915. до 1918. г. у здању Српске читаонице била је смештена сомборска Трговачка академија. Одмах по завршетку рата Српска читаонице је обновила рад, којим је, као и пре избијања рата, руководио адвокат др Давид Коњовић (отац сликара Милана Коњовића).

Читаоница је између два рата, посебно док је њен дугогодишњи председник био др Миленко Петровић (од 1923. до 1941. г.), повећала број чланова, тако да је од 80 чланова, колико је било 1933. године, Српска читаоница 1940. г. имала 487 чланова. Заслугом овог агилног председника, у Читаоницу су долазили и држали предавања или приређивали изложбе и концерте познати књижевници, сликари и композитори.

У време Другог светског рата, одмах након уласка мађарских хонведа у Сомбор, Српској читаоници поново је био забрањен рад, а зграда је, услед ратних дешавања и боравка бугарских војника у њој након ослобођења 1944. године,, била веома руинирана (према опису тадашњег домаћина зграде, све је било покидано, поразбијано и однето, па су и подови били употребљавани за ложење).

Рад Читаонице је обновљен одмах после ослобођења, а 1957. године, 112 година након оснивања ове најстарије српске културне установе у Сомбору, послератне власти су, у систематском брисању националних одредница, из њеног имена протерали национални предзнак српска и придодали јој име њеног најславнијег члана Лазе Костића. Ћирилични натпис са називом „Српска читаоница“, који је стојао на врху зграде чак и у време Првог светског рата, био је уклоњен, баш као и ктиторски натписи на задужбинама које су српском народу у Сомбору оставили патријарх Георгије Бранковић или браћа Ника и Ђока Михајловић, једнако као и на здању сомборског Српског певачког друштва.

Вољом Скупштине чланова Читаонице враћена је 1991. г. национална придевска одредница, па је њен данашњи назив Српска читаоница „Лаза Костић“, а потом је враћен и стари натпис на здању Читаонице. Постепено се сомборска Српска читаоница враћала својим културним и књижевним делатностима, као давно прокламованој првобитној замисли својих утемељитеља.

Зграда Српске читаонице темељно је обновљена током друге половине деведесетих година 20. века. Тада су њена спољашњост и унутрашњост, пажљиво и промишљено, уз чување изворне архитектуре здања, добили нов изглед. У обновљеној великој сали Читаонице смештена је збирка од 20 портрета славних мужева сомборске Српске читаонице, које је током 1999. г. насликао и даровао њен доживотни почасни председник сомборски сликар Сава Стојков (1925-2014), који је, нешто раније, насликао и велику икону патрона Српске читаонице светог апостола Андреја Првозваног.

Од 1969. г. ово здање има статус заштићеног споменика културе.